Četvrti je dan i mi smo sada u Pirotu (ili u Pirot, kako nam je rekao čovek kasnije). “Na autobuskoj stanici se kaže “Pirot”, a ne “Pirotu”!“. Prethodno veče smo odlučili da ćemo okusiti domaće specijalitete, tako da smo bili u kafani “Kod Piroćanca”. Konobar nam je sve obezbedio. Pored doručka u Donjem Milanovcu, ovo nam je bio najbolji obrok tokom celog našeg putovanja. Što se Pirota tiče, odmah sam osetio njegov neopisiv gradski duh koji ti jednostavno vraća energiju. Bio sam u drugim gradovima u Srbiji koji imaju veći broj stanovnika, ali nisam osetio istu živahnost. U Pirot ću sigurno da se vratim, kad-tad. Nažalost, u ovom gradu se nismo dugo zadržali. Naša misija je svakako bila Stara planina.

Iz Pirota smo krenuli ka selu Dojkinci, gde se nalazi istoimeni planinarski dom. Pre toga smo otišli do kanjona Rosomače iliti Rosomački lonci, kod sela Slavinja. Kanjon nije toliko poznat. I tada smo bili jedini posetioci. Od sela Slavinja do tamo nam je trebalo 15 minuta hoda. Kada smo stigli, videli smo slojeve krečnjačkih stena između kroz kojih teče reka Rosomača. Sam kanjon je oko 5m širok, nije viši od 70m i dugačak je oko 500m. Usput, kod sela Brlog, videli smo ženu kako gura kolica puna trave. Vredno se radi u Južnoj Srbiji! Nikoli sam dao svoj fotoaparat i govorio kakvu fotografiju želim da mi napravi. Fotografiju možete da vidite ispod. Nikola, ne znam čija je sada fotografija – moja ili tvoja?

U Dojkince smo stigli za jedno pola sata. Tamo smo se upoznali sa čuvarem Mićkom i smestili stvari u sobu. Sam dom je fantazija. Kako smo čuli, u taj dom je uloženo 10 miliona dinara. Ovom prilikom želim da se zahvalim divnom osoblju koji radi u turističkoj organizaciji Pirota, jer su nam obezbedili mesto u njemu. Ovde postoji mogućnost da se rezerviše studio soba ili krevet u desetokrevetnoj sobi. Cene su baš povoljne, svima pristupačne, i ne postoji razlog zašto neko ne bi mogao da isplanira vikend tako što će provesti par dana na Staroj planini. U domu možete da se upoznate sa ljubaznim čuvarima, kao što smo i mi. Mićko nosi u sebi taj pravi srpski duh. Kod njega svako može da se oseća kao u svojoj kući. ,,Ako ima za mene ima i za vas!”. Kad već spominjem dobre ljude, nema gde ih nismo upoznali širom naše prelepe i jedinstvene zemlje. Mićko je samo primer toga, kao i baba na Boljetiskom brdu, ili kao što je Zvezda, drvoseče na Staroj koje su sa nama popričale i popile rakiju, deda kod Uvca koji se spustio sa brda da nas pozove u svoj dom na kafu… e to je srpski brend! Po tome se najviše razlikujemo od svake druge zemlje na svetu; to je nešto što se ne vidi, nego se oseti i ponosno nosi u sebi.

Da se vratim na priču sada. Mićko nam je lepo objasnio kako da dođemo do odredišta koja su nas taj dan zanimala. Naime, Tupavica i Ponor. Za kratko vreme smo krenuli do Tupavice. Vozili smo putem koji uopšte nije predviđen za obične automobile. Do Tupavice smo brzo stigli, jer je samo 5km od Dojkinaca. To je jedan prelep vodopad, 15m visok, niz kojeg se slapovi svojim ritmom spuštaju preko crvenih stena. Ovaj vodopad je upravo zbog toga popularan među fotografima. Kad smo završili sa fotografisanjem, kolima smo se vratili na početak staze koja vodi do Ponora.

Ako su Rosomački lonci i Tupavica nepoznati, onda je Ponor tek nepoznat i netaknut. Zapravo, ne mogu da se setim ni kako sam ja saznao za ovo mesto. Ova kraška uvala se nalazi na skoro 1500mnv i predstavlja jedinstveni prirodni fenomen u našoj zemlji. Nikola je savetovao da preskočimo Ponor, pošto je bilo kasno. Ipak su noći na planini hladnije, naročito kad nije leto. Svakako, uspeo sam da ga ubedim da odemo. Čuvar nam je rekao da možemo laganom šetnjom za sat vremena da stignemo. Doduše, trebalo nam je više, iako smo brzo hodali. Uglavnom smo pratili stazu, mada je Nikola imao ideju da presečemo kroz šumu, da uštedimo malo na vremenu.

Ubrzo smo opet izbili na stazu. Pratili smo je i napokon smo izašli iz šume. Računali smo da smo blizu, pošto je prošlo oko sat vremena. Došli smo do jedne table na kojoj je pisalo da je Ponor udaljen još 1,19km. Nastavili smo i došli smo do prostranog polja. Vetar je odjednom postao jak i hladan, ali to nam je bilo nebitno. Blizu smo, ili smo bar tako mislili. Ne znam kako su merili udaljenost od table do Ponora, ali sam siguran da ima preko 2km! Nikola i ja smo pojačali tempo, jer se po poziciji sunca videlo da nam nije baš puno vremena ostalo. U daljini smo videli krave, verovatno divlje, jer sela u blizini nema. Posle možda pola sata smo stigli do Ponora i stvarno jeste jedinstveno mesto zbog kojeg mi nije toliko smetalo da se vraćam do kola noću. Mada, nije bilo ni prijatno toliko. Vraćali smo se ka domu najbržim mogućim tempom. Samo sam zamišljao kako će iza nekog drveta da skoči vuk, ali nisam hteo da stvaram paniku. Čekao sam da pitam Mićka.

Te večeri smo rano legli, pošto nas je sledeći dan čekala jedna velika tura od devet sati planinarenja što će nas kasnije dovesti do srpsko-bugarske prirodne granice i divnih novih poznanstava. Prvo, sa Jovanom – našom divnom damom sa kojom smo već ranije bili u pregovorima za neku avanturu po Srbiji. Sa Nemanjom – čovekom koji podiže energiju i raspoloženje celog društva i koji se ne vraća sa putovanja ako prethodno nije napravio oko hiljadu fotografija (izvini brate). I Milošem – momkom pored kog svi mogu apsolutno sigurno da se osećaju.

Peti dan:

U subotu smo se probudili kasnije, oko pola 8. Otprilike u to vreme su Jovana, Nemanja i Miloš došli iz Niša kod nas u Dojkince. Te subote, naši cilj je bio da odemo do Koprena i Tri Čuke. Krenuli smo oko 9:00. Prvo smo naišli na Tri Kladenca, vodopad u čijoj lepoti smo uživali i gde smo napravili dosta fotografija. Posle toga smo ubrzo nastavili ka Koprenu. Odatle počinje malo ozbiljniji deo ture. Ja sam ubrzo osetio upalu mišića kada je počeo uspon do koprenskog platoa, jer je ipak to bio 5. dan kako sa rancem na leđima pešačim po nekoliko sati.

Na putu ka vrhu, svuda oko nas se nalazila kleka. Tu bodljikavu biljku mislim da nikad u životu neću zaboraviti. Ako neko pravi rakiju od kleke, uberite je na Staroj planini, jer tamo neće nikad nestati. Napravili smo malu pauzu ispod jednog drveta gde smo svi zajedno seli, ručali i zaštili se od vetra koji je polako bivao snažniji. Ubrzo smo nastavili i izbili na Koprenski plato. Kleka je odavno bila iza nas. Jovana je bila naš vodič pošto je ona sve vreme gledala u topografsku kartu i govorila nam u kom pravcu treba da idemo. Izvrsni je poznavalac geografije i apsolutni zaljubljenik u prirodu. Voli i želi svakome da pokaže najlepše skrivene delove naše zemlje.

Nastavljamo! Kao što sam rekao, nakon nekoliko sati izbijamo na Koprenski plato, tamo gde je vetar hladan i snažan, a oblaci grle planinu. Ovo je bio prvi put da šetam kroz oblake i to je jedan divan osećaj. Iako je Koprenski plato uglavnom ravan, ovaj deo je svakako predstavljao malo naporniji deo naše avanture, baš zbog takvog vetra. Posle nekog vremena stižemo do Koprena, gde nije takvo nevreme jer nas ipak čuvaju strme litice koje se nalaze na bugarskoj strani Stare planine. Tako je, stigli smo do srpsko-bugarske granice koja je obeležena malim belim drvenim stubovima. Ovde smo dosta jedni druge fotografisali i divili se oblacima kroz koje smo prolazili.

Nedugo nakon ovog fascinantnog prizora smo nastavili ka drugom vrhu Tri Čuke, sve uz greben i putem te prirodne međe između nas i Bugarske. Tada sam se bolje upoznao sa Nemanjom. On je često ostajao pozadi da bi pravio fotografije. Posle Koprena smo ubrzo videli “Tri Čuke” u daljini. Pogled je bio divan. Sa leve strane Srbija, sa desne Burgarska, a u sredini tri vrha preko kojih moramo da pređemo da bismo ostali na stazi. Ka prvoj Čuki smo opet išli kroz polje kleke. Gde je kraj ovoj kleki, zaista? Tamo smo napravili pauzu. Za mene je uvek bio poseban osećaj uživati u nekom obroku uz društvo na planinskom vrhu, pa tako i ovaj put nije bilo ništa drugačije. Kada smo završili sa ručkom i fotografisanjem, morali smo da se spustimo sa prve Čuke i popnemo na drugu. To je bio jedini način da ostanemo na stazi.

Nije bilo baš jednostavno spuštati se, pogotovo za Nikolu koji ima strah od visine. Tu su bili od velike pomoći Miloš i Nemanja, koji su mu pomogli da nastavi put. Svi smo morali da budemo vrlo oprezni, jer smo se spuštali pored same ivice i niz kamenje, a od slučajnog pada sa ivice ne bi bilo spasa. Ovo je za Nikolu sigurno bilo najveći izazov do sada. Posle toga smo nastavili preko druge dve Čuke i nazad do početka, sve vreme hvatajući fotoaparatom neverovatne kadrove. Jovana je gledala u kartu, da vidi kako možemo da uštedimo na vremenu, ali smo ipak svi odlučili da ostanemo na stazi.

Posle devet sati, negde oko 18:00h smo se opet našli na početnoj tački, gde smo čekali Miloša da nas pokupi. Tada smo svi lepo zajedno seli na pod i priuštili smo nogama mnogo zaslužen odmor. Dočekali smo Miloša, i svi smo se strpali u džip. Vratili smo se u Dojkince i tada smo se dogovorili da taj dan treba da se završi na pravi srpski način; da svi zajedno sednemo i popijemo nešto. Otišli smo do kafane u selu Vrelo. Tamo smo nazdravili uspešnom danu i pozdravili se. Nikola i ja smo krenuli ka Nišu, gde smo sledeći dan napravili zasluženu pauzu.