Boljetisko Brdo

10 dana kroz neverovatne predele u pratnji eksplozije jesenjih boja (prvi deo)

Oktobar je. Nebo se plavi, letnje vreme se produžilo. Stigao je dan koji se čekao mesecima. Majka Priroda je čula kako će dva brata -večiti avanturisti- da obilaze Srbiju, pa nas je u svom raspoloženju počastila toplim danima i toplim bojama. Na nama je bilo da je ispoštujemo maksimalno, ne želeći da izostavimo nijednu destinaciju koju smo isplanirali da obiđemo; da svaku destinaciju ostavimo takvu kakvu smo je i zatekli; i da stvorimo uspomene koje ćemo da podelimo sa svima!

U pitanju je „road trip“ kroz neverovatne predele, među kojima su oni svima poznati ali i oni gde prisustvo ljudskog bića predstavlja pravu retkost. O njima ćete uskoro pročitati, kao i o ljudima koje smo upoznali usput. No, pre nego što ispričamo ovu avanturu, jedna važna poruka: Srbija je jedinstvena, kao i svaka druga država na zemaljskoj kugli. Upoznajte je – njena sela, gradove, planine, reke, kanjone, i najbitnije – upoznajte njene ljude. Pošto smo Nikola i ja malo putovali po svetu (skromno) često pomislim: sa kojom zemljom mogu da uporedim Srbiju, kada su njena prirodna bogatstva u pitanju. Odgovor? Ni sa jednom! Bilo koja zemlja ne može da se uporedi sa ovom našom.

Prvi dan:

Počinjemo! Iznajmili smo auto u Beogradu i pošli prema Nacionalnom parku Đerdap. Ne priča se bez razloga da je ovo sigurno najbolji deo Dunava celim svojim tokom. Prosto je neverovatno šta se sve nalazi na jednom mestu. Golubac, Lepenski Vir, Trajanova tabla, Decibalus Rex, Rumunski manastir i mnoštvo planinarskih staza koje vode do vidikovaca odakle se pružaju zapanjujući pogledi. 

Golubačka tvrđava
Golubačka Tvrđava | Autor fotografije: Dragan Veselinović
Decebalus Rex
Decebalus Rex, NP Đerdap | Autor fotografije: Dragan Veselinović

Međutim, ostala nam je u sećanju baka kod Boljetiskog brda, na putu ka vidikovcu Greben. Dočekali su nas njeni kučići, uzbuđeni zbog novih, a sigurno i retkih posetioca. „Ne bojte se njih. Neće vam oni ništa. Živim ovde 51 godinu. Sada sam sama. Ne idem nigde. Sin mi je otišao u grad da radi. Dođe jednom nedeljno“. Posle kratkog i prijatnog razgovora sa bakom smo nastavili ka Grebenu. Usput smo malo i popričali o njoj. Bilo nam je žao što sada sama živi na brdu koje slabo ko posećuje, a po standardima modernog sveta, komšije nisu baš blizu. Kada smo stigli do Grebena doživeli smo širok pogled nad moćnim Dunavom. Boja zelena, a drveće po okolnim brdima crveno, naradžasto i žuto. Ovo je bio tek početak. Jedva smo čekali da vidimo sa kakvim će pogledima Dunav i Đerdap da nas počaste. U povratku sa Grebena smo opet sreli baku i to, ovaj put, preko ramena nosi drvo za zimu. „Ne treba meni nikakav traktor!“ Tu smo se pozdravili i nastavili smo ka Donjem Milanovcu.

Boljetisko brdo
Baka koja 51. godinu živi na Boljetiskom brdu | autor fotografije: Nikola Medojević
Boljetisko Brdo
Bakina kućica | Boljetisko brdo | Autor fotografije: Nikola Medojević
Boljetisko Brdo
Eksplozija jesnjih boja | autor fotografije: Nikola Medojević
Boljetisko brdo
Boljetisko brdo | Autor fotografije: Nikola Medojević

Sve dok nismo prenoćili u Donjem Milanovcu, bio sam ubeđen da ne postoji nijedan pogled u Srbiji koji je sličan onom koji se pruža sa Ovčarsko-kablarske klisure, odnosno Kablara. To mi je i dalje omiljeni pogled sa nekog vidikovca, mada onaj sa terase našeg smeštaja nije ništa manje fascinantan. Videćete na fotografiji ispod, koju sam napravio oko 6 ujutru. Tokom fotografisanja sam razmišljao kako se ljudi dive jezerima ili tokovima vode uopšte, sa planinama ili strmim liticama u pozadini. Sve to postoji i u Srbiji kao što je i ova moćna reka i impozantna klisura, gde je ušuškan gradić sa 2.500 stanovnika. Možda nisam najbolji fotograf, ali zar ovo ne liči na jednu od tih destinacija kojoj se svi dive na društvenim mrežama? Jedina stvar bolja od samog pogleda je domaći doručak koji nam je Zvezda spremila sledećeg jutra pre polaska. Prelep pogled uz savršeni doručak je najbolja kombinacija za početak dana.

Donji Milanovac
Donji Milanovac | autor fotografije: Dragan Veselinović

Drugi dan:

Napustili smo NP Đerdap i krenuli prema Boru, odlučni da stajemo i obilazimo sve usputne lepote koje se u toj regiji nalaze. Tako da, baš zbog toga što sam tamo već bio, znao sam da je to nešto što Nikola treba da vidi, te smo posetili kanjon Vratne. Ako niste bili tamo, idite! To je još jedno jedinstveno mesto kakvo ćete samo u Srbiji naći. Tu se skrivaju tri impozantne prerasti i divan životnjski svet.  Ako budete dovoljno pažljivi tokom svoje posete uspećete da vidite jelene! Samo polako i tiho koračajte, spremite fotoaparate i uživajte u njihovom prisustvu. Takođe, uz još malo sreće, naići ćete i na kornjaču, između Velike i Suve prerasti. Ne treba vam više od 3h da vidite ceo kanjon, a u relativnoj blizini su vodopad Blederija i Rajačke Pimnice.

Kanjon Vratne
Velika prerast, Kanjon Vratne | Autor fotografije: Dragan Veselinović

Sledeći na mapi je Borski Stol. Čim smo tamo stigli, shvatili smo da je trebalo da kampujemo da bismo uspeli da osvojimo sve vrhove u okolini i tako doživeli ovaj deo Srbije na pravi način. Pošto nam je prvi put u toj oblasti, a ima još mnogo destinacija koje želimo da posetimo, samo smo to popodne posvetili ovom predivnom mestu. Drugi put ćemo sigurno odvojiti vikend da obiđemo sve. Tu nam se pridružio kuca koji čuva planinarski dom. Bio je presrećan kad nas je video, pa je verovatno iz tog razloga rešio da nam bude turistički vodič. Ispratio nas je do vrha Stola, na 1156m nadmorske visine. Uspon je bio relativno kratak, ali strm. Pogled sa vrha je bio predivan, mada neću previše govoriti o tome. Pogledajte fotografije koje sam napravio sa vrha, pa sami krenite tamo i doživite ovaj osećaj. Obratite pažnju na boje. Predivne su. Jesen je možda najbolji period za ovakvo jedno putovanje.

Borski Stol
Borski Stol | Autor fotografije: Dragan Veselinović
Borski Stol
Pogled sa Borskog stola | autor fotografije: Dragan Veselinović

Treći dan:

Posle Borskog Stola i noćenja u Boru sledi svima poznato Krupajsko vrelo. Jedna apsolutno posebna prirodna oaza sa tirkiznom bojom vode. Tačnije, ovo je jezero amfiteatarskog oblika u zagrljaju bujnog zelenila i visokog drveća. Krupajsko Vrelo je još jedno mesto u Srbiji za koje mislite da može da se vidi samo na razglednici neke egzotične destinacije. Sada, pošto nije bilo posebno toplo vreme, jer je ipak jesen, ni jedan od nas dvojice nije bio dovoljno hrabar da uskoči u vodu. To ostavljam  za sledeće leto. Posle Krupajskog vrela smo nastavili ka Resavskoj pećini, koja je stara preko 200 miliona godina i smatra se jednom od najlepših pećina u Srbiji. Tamo sam uspeo da napravim jednu fotografiju, na kojoj kada obratite pažnju možete videti oblik australijskog kontinenta. Resavsku pećinu svima predlažem da posete. Pre svega – prelepa je, jedinstvena, a i blizu nje ima mnoštvo interesantnih atrakcija, a jedna od njih je manastir Manasija.

Krupajsko Vrelo
Krupajsko Vrelo | Autor fotofrafije: Dragan Veselinović
Resavska pecina
Resavska pećina | Autor fotografije: Dragan Veselinović

Manasija je jedna od najimpozantnijih srpskih manastira. Krasi je jedanaest tvrđavskih kula i debeli visoki zidovi, koji su okruženi visokim brdima. Drugo ime za ovaj manastir je Resava, pošto se nalazi odmah pored reke Resave. Ktitor manasitra je despot Stefan Lazarević, po kojem je grad Despotovac dobio ime. Na ovom nestvarno lepom mestu imate priliku da uživate u mnogo čemu. Osim crkve, unutar zidina, možete da vidite konake, crkvene knjige i umetnine. Tu su mnogi ostaci pomoćnih prostorija, a među njima i prostrane stare trpezarije. Manastir štiti ogromno utvrđenje sa čak jedanaest kula motrilja,a najveća se zove Despotova kula ili pirg. Ona se u odnosu na ostale ističe svojom lepotom jer je mnogo stilizovanije ukrašena arkadama, stubićima i prelepim prozorima koje ulepšavaju gotski zalomljeni lukovi. Arhitektura crkve je priča za sebe. Predstavlja sami vrhunac moravske škole graditeljstva naprednog tipa.

Manastir Manasija
Manastir Manasije | Autor fotografije: Dragan Veselinović

Posle smo krenuli prema Pirotu, ali preko Sokobanje, jer mi je bila želja da posetim Soko Grad, utrvđenje za koje se ne zna ko je sagradio niti kad. Trebalo je nam je pola sata da se popnemo do Soko Grada. Polazi se od izletišta Lepterija, pa se pešači uz obalu reke Moravice, i posle kratkog ali napornog uspona do vrha planine Ozren, dočekala nas je donžon kula Soko Grada. Kada smo ušli u tvrđavu, zapitali smo se kako je neko uspeo baš ovde – na ovoj nepristupačnoj steni sa strmim liticama – da je sagradi. Pogled sa kule ne želim ni da komentarišem. Neka fotografije pričaju same.

Soko Grad
Pogled sa Donžon kule, Soko Grad | Autor fotografije: Dragan Veselinović
Soko Grad
Pogled sa Soko Grad~a | Autor fotografije: Dragan Veselinović

Sledeći deo ove priče ubrzo stiže!

Nema Kometara

Dodajte komentar

12 + 2 =