Marko Milinkovic

Marko Milinkovic // Avanturista meseca (Decembar ’17)

Upoznajte našeg novog Avanturistu meseca, Marka Milinkovića, čoveka neobuzdanog duha koji nam dolazi iz Beograda, strastvenog fotografa kojem su neočekivane lepote pejzaža Srbije uvek novi motiv kako bi pošao u novu avanturu, neko za koga ne postoji omiljeno mesto, ali je to svakako priroda u svakom smislu te reči, gde se izoluje od gradske džungle i iznova traži svoj mir, imatelj onog nagona da upozna svaki kut naše zemlje noseći sa sobom samo ranac u koji staje sve ono što jedan pravi uživalac prirode treba da poseduje, u kojem posebnu pregradu poseduje njegovo “produženo oko” sa najboljim zumom i objektivima, neko ko bi se poistovetio sa vukom kada bi birao koja bi životinja mogao da bude, a koja je bila njegova najinteresantnija avantura sa prostora naše zemlje i čime je bio nagrađen na kraju, saznajte iz priloga koji sledi.

Iz kog ste kraja i čime se bavite?

Beograd, audio i video inženjer.

Šta je to što Vas inspiriše da iznova krećete u neku avanturu?

Fotografisanje pejzaža. Fotografija. U pitanju je trenutak koji dolazi nakon višesatnog pešačenja koji se ovekoveči fotografijom sa vrha planine. Pogled u rasprostranjenu divljinu prirode i uživanje u tišini I izolaciji daleko od urbane svakodnevnice.

Koje Vam je omiljeno mesto za bekstvo od svakodnevne rutine i zašto?

Omiljeno mesto?…hmmm…u principu nemam…dovoljno mi je to da sam samo udaljen od gradske džungle.

Postoji li mesto koje još niste a imate u vidu da posetite?

Uh, jako teško pitanje. Ne mogu da se odlučim za jedno mesto koje bih posetio pošto ih ima više. Jedno od njih je Gornja Savina isposnica (koja se nalazi 10-tak km od manastira Studenica), Borski stol, Besna kobila…

Babin zub
Pogled na Babin zub | Marko Milinković | @tekvondozmaj

Postoji li neka oprema bez koje ni slučajno ne krećete od kuće?

Naravno, ranac. U njemu uvek nosim ono što smatram neizostavnom opremom za planinarenje (švajcarac, kanap, baterijska lampa, jakna, kapa…) jer nikad se ne zna, što bi naš narod rekao: ”Zlu ne trebalo”.

Koji fotoaparat koristite?

Canon 600d, objektiv Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II, objektiv Canon 70-300mm f/4-5.6 IS II

Našli ste se izgubljeni u divljini. Koje dve osobe želite da imate kraj sebe i zašto? Može biti bilo ko.

Neiscrpni guru preživljavanja u prirodi Ber Grils (Bear Grylls) i naravno Ed Staford (Ed Stafford).

Zasto Ber? Vojni instruktor preživljavanja, avanturista. Mnogi ga kritikuju kako njegove serije obmanjuju ljude da poveruju kako je on zaista ostavljen na nemilost u divljini, a u stvari nije. Naravno da je sve to izrežirano, jer je akcenat na tehnikama preživljavanja, odnosno da se kroz te emisije ljudi edukuju i primene neke vojne metode i principe preživljavanja u ekstremnim situacijama, ukoliko se nađu u istim. Da li Ber jede u restoranu po završetku snimanja ili ne, to je najmanje bitno.

Zašto Ed?  Ed Staford je poznat po njegovom preživljavanju „bez ičega”. Kod njega ne postoji kompas, nož, mapa i ostala oprema neophodna za preživljavanje. Sve što ima je kameru sa kojom snima i prirodni resursi. On nam pokazuje na jedan realan način kako da se ponašamo kada smo izgubljeni u prirodi daleko od materijalnih stvari bez kojih savremeni čovek ne može da funkcioniše.

Kada biste bili neka životinja u prošlom životu, koja bi to životinja bila?

Vuk. Po meni je on sinonim za moć, hrabrost, pobedu. Simbolizuje jak karkter, potrebu za slobodom, snalažljivost. Nisu ga uzalud stari Sloveni smatrali gospodarom šuma.

Koliko ste upoznati s našim konceptom i šta Vam se tu najviše sviđa?

Mislim da radite odličnu stvar. Promocija predela naše zemlje je nešto što je zaista potrebno. Mnogi ljudi nisu ni svesni lepote koja se nalazi u Srbiji, pa za tom lepotom tragaju po drugim zemljama i kontinentima. Naravno, tu je i koncept avanturista. Deljenje iskustava raznih avanturista može samo da regrutuje nove članove da se upuste u nezaboravne avanture koje ja preporučujem jer u njima čovek spoznaje i sebe i svoje sposobnosti.

Račanska Šljivovica, Tara | Marko Milinković | @tekvondozmaj

Podelite sa nama jednu od Vaših interesantnijih avanturističkih priča.

To je bilo u aprilu 2015 godine, neplanirani odlazak sa ženom Jelenom na Mučanj. Čuo sam da je prelep, dosta strm i da je teži uspon, ali da se isplati kada se dođe do vrha.  Krenuli smo iz sela ka Beogradu i usput mi je došla ideja da se popnemo na vrh.  Divan sunčan dan nas je pratio usput. Prilično toplo za to doba godine. Posle sat vremena vožnje, stigli smo ispod podnožja planine. Otvaramo vrata od kola, izlazimo i u tom trenutku vetar silovitim udarom vraća nas u auto.

Jelena i ja smo se samo pogledali. Pokušali smo ponovo i uspeli da izađemo iz kola. Od stvari smo imali po ranac sa flašicom vode, ja sam imao rezervni duks, fotoaparat i maramu za glavu, a Jelena tanku prolecnu jaknu i džemperić. Vrlo oskudno, potpuno nepripremljeni za uspon ka vrhu planine. Vetar je nastavio da duva, ali manjom snagom. Počeli smo naše putešestvije ka vrhu.

Kako smo sve dublje ulazili u šumu uspon je postajao sve veći. Na jednom delu puta smo naišli na sneg. Čak smo se šalili na račun “snega u aprilu”. Kasnije, na jednoj deonici puta, sneg je postao ozbiljan problem. Kako je naše pešačenje odmicalo kroz “sneg u aprilu” postajalo je vrlo teško koračati. Bio je toliko dubok da nam je u pojedinim trenucima bio iznad kolena što je predstavljalo ozbiljan problem za nastavak puta. To je značilo da moramo da prtimo stazu do vrha.

Naleti vetra postajali su sve jači. Vreme nam nije bilo saveznik. U jednom trenutku je toliko toplo da je postajalo nepodnošljivo, da bi već u sledećem, kada sunce zađe iza oblaka, hladan vetar ponovo dobijao na svojoj snazi. Celim putem nismo naišli ni na jedne ljudske stope (sem naših), već samo na životinjske. To nam je polako ulivalo jezu. Razmišljali smo o vukovima i medvedima koji nas možda okružuju, a koje nikako nismo želeli da susretnemo. Nisam se informisao ranije o životinjskom svetu na Mučnju, tako da mi je dodatna jeza dolazila od sopstvenog neznanja terena na kome se nalazim.

Mučanj
Mučanj | Marko Milinković | @tekvondozmaj

Po nekoj mojoj gruboj proceni bili smo negde na polovini puta do vrha. Pešačenje se dodatno otežalo umorom koji je stupio na snagu, cipele su već propustile. Nismo želeli da se vratimo, a nastavak je bio skoro nemoguć. Postali smo svesni činjenice da ćemo odlazak na Mučanj ostaviti za neki drugi put sa adekvatnom opremom. Ja sam po prirodi vrlo tvrdoglav i uporan, pa sam ubedio  Jelenu da nastavimo put dalje.

Posle naporne “zimske” deonice, izašli smo na čistinu. Tragovi snega sada nisu ometali hodanje, a  jedini problem je bio vetar koji nije gubio na svojoj snazi.

Naišli smo na izvor “Draganova voda”. Tu smo napravili predah. Bio sam ubeđen da je vrh blizu. Okolo nas su bile njive i pašnjaci okruženi šumom. Idila. Nastavljamo put dalje i nedugo zatim nailazimo na novu prepreku. Blato. Prokrčena šuma, put koji je išao uzbrdo bio je mokar, klizav i blatnjav. Slapovi vode od otopljenog snega slivali su se sa vrha i stazu činili dodatno otežanom za pešačenje. Tog trenutka Jelena je htela da se vratimo i odustanemo. Mislim da je taj momenat bio okidač. Okrenula se i krenula nazad. Uspeo sam da je odgovorim od povratka nazad jer je vrh sigurno blizu. S obzirom da noge već nismo osećali jer su nam uveliko bile hladne i mokre, odlučili smo da nastavimo i naravno trudili se da se bezbedno popnemo. Posle nekih napornih 20-tak minuta konačno se oslobađamo blata i vode i  izlazimo na zelenu livadu prošaranu snegom. Taj osećaj je bio neverovatan.

Marko Milinković | @tekvondozmaj

Pogled je ustremio ka horizontu iskonske snage i lepote prirode. Javor, Murtenica, kao uspavani džinovi sa snežnim vrhovima koji ocrtavaju granicu neba i zemlje. Okrećem se ka Jeleni i saopštavam joj da smo stigli. Neopisivi trenutak sreće i radosti. Ulazimo polako u borovu šumicu i vidimo putokaz. Savina voda desno, vrh Jerinin grad levo. Tu je tek bilo razočarenje za oboje. Ipak nismo stigli. Put ka vrhu je bio neprohodan, sneg je bio predubok, toliko da se staza nije mogla ni naslutiti. Ni jednom od nas dvoje nije palo na pamet da na planinama preko 1500 mnv. se dugo zadržava sneg, pogotovo na vrhovima. Nismo bili u stanju da se penjemo ka vrhu neadekvatno obučeni. “Šta je, tu je. Iskoristi priliku i sad uživaj u ovome gde smo trenutno”, reče mi Jelena. U pravu je. Obišli smo Savinu vodu (po legendi Sv. Sava se teškom mukom popeo na Mučanj, bio je jako žedan, udario je štapom po zemlji i odatle je potekla voda). Proveli smo neko vreme pod vrhom Mučnja. Vetar koji nas je pratio ceo put, više nismo ni osećali, strah od napada divljih životinja je nestao. Previše smo bili smrznuti i izmoreni, ali zadovoljni jer se upornost isplatila. Stajali smo na vidikovcu ispod vrha, a ispod njega su se obrušavale strme stene i litice. Taj fenomenalni osećaj kada si okružen belim oblacima, planinama, kućice koje gledaš sa visine kao glave čiode ti nekako odagnu sve te negativne misli. Taj osećaj treba doživeti.

Ostali bi još da uživamo u prelepim pogledima, ali počela je da nas muči glad, a očekivao nas je i put nazad za Beograd. A pritom treba i sići sa planine. Postoji staro pravilo: “Na planinu se ne moraš  popeti, ali moraš sići”. Tako smo Jelena I ja krenuli put podnožja. Naravno put je trajao mnogo kraće od uspona, ali svejedno naporan, čak smo videli dve lisice na stazi (eto toliko od divljih zveri). Konačno smo došli do kola i seli. Tu je bio kraj. Nismo se mogli pomeriti, a put od četiri sata vožnje pred nama je tek počinjao. Smrznuti, mokri, gladni, nismo smeli da tako lako odustanemo.

Na smenu smo vozili do Ivanjice, gde smo svratili do prve kineske radnje da se obučemo i obujemo. Posle toga odlazimo u prvu kafanu na deset upola s lukom. Mislim da ukusnije ćevape u životu nisam okusio, nego tad. Nikad teži povratak sa putovanja nisam imao. Jelena i ja smo se na svakih 10ak km menjali u vožnji, nismo dozvolili da jedan spava, a drugi vozi kako bi držali pažnju I koncentraciju jedno drugome. I tako do Beograda.

Svaki put kada idem u neku planinarsku avanturu i kada osetim da ne mogu dalje i da me napušta snaga, setim se Mučnja. Naravno, nisu nam životi bili ugroženi, mogli smo da se vratimo nazad kad god smo hteli, ali smo dokazali sebi da upornost sve savlađuje, a iskustvo ostaje neprocenjivo. Naučio sam lekciju da čizma glavu čuva, da se ne ide “tek tako” na planinu. Potrebna je oprema za sva godišnja doba, bez obzira da li je temperatura u plusu ili minusu, bez obzira da li je to izlet varijanta ili višednevna. Ne treba prirodu potcenjivati.

S obzirim da se nismo  popeli na najviši vrh Mučnja, eto prilike da se vratimo.

Marka smo otkrili kada smo naleteli na jednu brutalnu fotografiju jezera Međuvršja kod Ovčarsko-kablarske klisure. Tu sliku možete videti ovde. Na njegovom Instagram nalogu ćete da nađete katalog planinskih vrhova koje je on osvojio. Kliknite ovde da biste mogli da pratite Markov rad.

Nema Kometara

Dodajte komentar

1 + eighteen =